Gandijeva „satjagraha“ i obojene revolucije

Foto: Wikipedai/naeimasgary

Gandi je tačno uočio da britanska vlast umnogome zavisi od vidova indijske kolaboracije, od saučesništva i mirenja sa datim stanjem stvari.

Odnos EU i Indije se iz evropske perspektive ne posmatra tek kao odnos između dve ravnopravne političke tvorevine koje su iznikle iz različitih kulturno-civilizacijskih osnova. Uprkos zajedničkom indoevropskom etničkom supstratu naroda koji naseljavaju ova dva velika potkontinenta Starog sveta i njihovim jezicima koji pripadaju istoj lingvističkoj grupi, Evropa i Indija se više vide kao suprotnosti nego različitosti. Ovakvo viđenje i dan danas sadrži mnogo tipičnih odlika „orijentalizma“ (E. Said) koji zamišlja, ističe, preuveličava i iskrivljuje razlike između azijskih naroda i kultura sa jedne i evroameričke civilizacije sa druge strane, pri čemu se prvima poslovično pripisuje inferiornost a drugima superiornost. Istok i Zapad nisu tek geografske odrednice: za jedne oni su „kontrasne slike, ideje, ličnosti, iskustva“, za druge su oličenje dva potpuno suprotna razvojna puta čoveka i njegovog društva. Zapad je racionalan, Istok iracionalan; Zapad je organizovan, Istok haotičan; Zapad je razvijen, Istok zaostao; Zapad je okrenut pojedincu, Istok kolektivitetu. „Na Istoku, Indija uzakonjuje kaste, pridodaje još jednu (šudre) i umnožava podkaste, i ovekovečuje to uređenje za čitava tri milenijuma, uprkos svim naporima verskih reformatora, Bude, islama ali ne i Engleza(…)Na Zapadu, zauzvrat, uspon Evrope podudara se sa uspesima permanente borbe protiv staleža. Helenska demokratija, širenje hrišćanskog morala, renesansa i Francuska revolucija obeležavaju etape disolucije trodelnog društvenog ustrojstva baštinjenog od arijskog pretka“ – pisao je polovinom prošlog veka evropski federalista de Ružmon.

Jedan drugi frankofoni mislilac, metafizičar-tradicionalista Rene Genon, međutim, svoj pozor je uperio ka srži diferencijacije Istoka i Zapada: suština ove razlike, prema njemu, je što je moderni Zapad napustio, odvojio se od tradiconalnog, religiozno-duhovnog polazišta svoje civilizacije i usmerio je ka kvantitativno-materijalističkoj vertikali življenja. Istočne civilizacije su, naprotiv, ostale predmoderne, vezane u manjoj ili većoj meri za svoju versko-etičku vertikalu.

Genon je ovu suštinsku razliku polovinom dvadesetih godina prošlog veka opisivao na sledeći način: „Razlika između Istoka i Zapada izgleda da se stalno povećava, ali za ovu divergenciju se može reći da je ona jednostrana, u smislu da je samo Zapad onaj koji se menja, dok je Istok, grubo govoreći, ostao manje-više isti kao i u vremenima za koje se uobičajilo da se nazivaju drevnim(…) Stabilnost – neko bi čak rekao nepromenjivost – je kvalitet koji se prilično redovno vezuje za orijentalne civilizacije, posebno za kinesku, premda nije tako lako saglasiti se oko određenja ovog kvaliteta. Evropljani, još od vremena kada su počeli da veruju u „progres“ i „evoluciju“ – a to će reći od nešto više nego veka – počinju da smatraju znakom inferiornosti ovu odsutnost promene, za razliku od nas, koji je vidimo kao uravnoteženo stanje koje je zapadna civilizacija propustila da postigne… Ukratko, zapadnjaci izgleda kao da su obdareni promenjivim i nepostojanim prirodama, koje žude za pokretom i uzbuđenjem, dok orijentalne prirode pokazuju sasvim suprotne karakteristike. Zbog toga, ako neko želi da dijagramom predstavi divergenciju o kojoj raspravljamo, bilo bi pogrešno da nacrta dve linije koje se kreću u suprotnim pravcima u odnosu na osu. Istok bi trebalo da bude prikazan kao osa, a Zapad kao linija koje je krenula od ose i pomerala se sve dalje i dalje od nje…“

Uprkos viševekovnom kolonijanom iskustvu, delimičnom kulturnom pozapadnjačenju Istoka i njegovom postkolonijalnom razvoju nakon Drugog svetskog rata, istočna društva se iz zapadne perspektive i dalje smatraju za pretežno kolektivistička, manje ili više autoritarna i nedemokratska (ili, barem, nedovoljno demokratska) ili nerazvijena/polurazvijena, dok se društva Zapada (kao na nekom obrnutom dijagramu u odnosu na onaj koga opisuje Genon), predstavljaju za referenti uzor, cilj, za ideal koga treba bezuslovno oponašati i dostići.

I pored toga, neka iskustva nezapadnih društava iz perioda njihove borbe protiv kolonijalizma u savremenoj, postkolonijalnoj i postmodernoj zapadnjačkoj teorijskoj misli, zdravo za gotovo se preuzimaju u celosti ili nekim delovima i stavljaju u istu ravan sa zapadnim društvenim i političkim fenomenima i procesima. Ova navodna legitimacija i adaptacija „u suprotnom smeru“, iz istočnog u zapadno iskustvo – nipošto ne bi trebalo da raduje pripadnike nezapadnih kultura. Najčešće, ovo preuzimanje sa sobom nosi ne samo površna i ka drugim ciljevima „preusmerena“ nezapadna iskustva, već i njihovo grubo falsifikovanje zarad različitih vidova njihove zloupotrebe.

Na socijalno-političkoj razini, gotovo da nema boljeg primera za ovo od teorijskog proučavanja Gandijeve satjagrahe – indijskog antikolonijanog vida građanskog otpora britanskim vlastima, njenog uključivanja u  korpus zapadnih vidova pasivne građanske neposlušnosti i selektivnog korišćenja nekih od njenih metoda zarad teorijskog propagiranja i praktičnog sprovođenja čitavog niza tkz. “obojenih revolucija“, postmodernnih vidova građanskog prevrata širom sveta.

(standard.rs)

POSTAVI KOMENTAR

Molim upišite vaš komentar!
Upišite vaše ime