Gde je nestao duh Vudstoka?

Glavno pitanje koje se postavlja u omažu Vudstoku je – da li se takav događaj, u svojoj hipersloženosti odnosa između kulture i politike, može ponoviti

Veliki kulturni jubilej obeležio je ovo leto – pola veka od Vudstoka. Festivali, emisije i novinski tekstovi tokom celog leta, a naročito u avgustu, bili su posvećeni ovom istorijskom fenomenu. I Tarantino nas je, doduše u svom postmodernističkom maniru i kroz prizmu jednog mračnog i tragičnog događaja koji je takođe obeležio tu eru, podsetio na vreme hipi kulture u starom Holivudu. Vudstok je bio jedinstven događaj koji je daleko nadmašio muzički aspekt (mada je on svakako ostao njegov najvažniji deo i legat), iz kojeg su poslate i političke i vrednosne poruke. O specifičnosti događaja ne treba previše trošiti reči, njegovo mesto u istoriji kulture neupitno je višestruko važno. Zanimljivo je, međutim, uočiti koja se pitanja postavljaju 50 godina kasnije. Osim sećanja na izvanredne muzičke performanse Džimija Hendriksa, Dženis Džoplin, Džoa Kokera, mladog Santane i drugih, na subverzivnost antiratnih i poruka o slobodi seksualnosti, pa i upotrebi različitih opijata, glavno pitanje koje se postavlja u omažu Vudstoku je – da li se takav događaj, u svojoj hipersloženosti odnosa između kulture i politike, može ponoviti?

Kao neko ko se u akademskoj karijeri prevashodno bavi teorijskim i religijskim temama, na ovo pitanje pokušaću da odgovorim rasvetljavajući još jedan aspekt, ne samo Vudstoka, već i hipi pokreta u celosti. Reč je o preuzimanju i praktikovanju ideja, verovanja, običaja i mitova iz istočnjačkih kultura i religija koje je trebalo da posluže kao oponent kapitalističkoj potrošačkoj etici i političkom kolonijalnom odnosu Zapada prema Istoku. Različite ideje, poput tolerancije, harmonije sa prirodom i odricanja od materijalnog, hipici su apstrahovali iz istočnjačkih filozofija i tako se, kroz kontrakulturnu matricu, sukobljavali sa konzervativnom Amerikom. Bitlsi su počeli da koriste sitar (indijski muzički instrument), a hinduističko vrhovno biće (Višna) bilo je ilustracija na koricama drugog studijskog albuma Džimija Hendriksa. Formanov film „Kosa” je možda na najbolji način dočarao upravo aspekt o kojem govorim – od muzičkih numera do kostima i teksta, sve je obeleženo Indijom. Hipici su verovali da je pogled upućen ka Dalekom istoku pogled u humaniju i bolju budućnost mira.

Kraj šezdesetih godina prošlog veka možemo označiti kao početnu tačku prodora istočnjačkih ideja u popularnu kulturu Zapada. Naravno da je kulturna razmena postojala i ranije, ali kada govorimo o masovnoj implementaciji simbola Istoka u različite delove zapadne, pre svega američke kulture, hipi pokret jeste nulta tačka. Ako pogledamo situaciju danas, pedeset godina kasnije, i dalje se razne istočnjačke veštine praktikuju na Zapadu. Joga, meditacija, feng šui, alternativna medicina, učenja koja se koriste u svrhu samopomoći ili u okviru terapija koje pozivaju na okrenutost ka unutrašnjem biću, uočavanje vibracija i povezivanje sa prirodom – sve su to sastavni delovi svakodnevice mnogih na Zapadu.

Ali šta se bitno promenilo u odnosu na vreme Vudstoka? Sve pomenute elemente istočnjačkih učenja današnja srednja i viša klasa koriste za postizanje sopstvenog blagostanja i za što veću efikasnost u obavljanju, pre svega poslovnih, ali i svih drugih funkcija. Neću sada ulaziti u ispravnost i autentičnost tumačenja istočnjačkih filozofija (to pitanje je podjednako otvoreno i za hipike i za one koji to praktikuju danas), niti ću analizirati pozitivne i negativne učinke upotrebe dalekoistočnih praksi – i jednih i drugih ima mnogo, ali i to je posebna tema. Ovom prilikom podvući ću jedan drugi aspekt: u vreme hipi pokreta, dominantni vrednosni sistem ovog pokreta bio je kolektivistički i u tom ključu su se čitale i tumačile istočnjačke filozofije, dok je danas na snazi izraziti individualizam, pa se ista ili srodna učenja i prakse koriste da bi se postigla lična dobrobit. Kada su hipici dizali dva prsta u vazduh, to je bila kolektivna poruka mira (što je bilo naročito važno u kontekstu rata u Vijetnamu), a danas se meditira da bismo bili veseli, opušteni i uspešni na poslu (ovo se ne odnosi na sve, ali važi za većinu).

Ako se pitamo zašto se Vudstok danas ne bi mogao ponoviti, možemo se setiti i jedne zanimljive situacije na koncertu svetski poznate i popularne pop pevačice Rijane. Ona je, naime, pre tri godine usred nastupa zastala i zamolila posetioce da prestanu da gledaju u ekrane mobilnih telefona i da uživaju u muzici. Dakle, vrednosni sistemi, način života i kulturne prakse veoma su se izmenili. Naravno da se danas održava mnogo velikih i uspešnih muzičkih festivala i koncerata, da i dalje ima sjajnih umetnika i zainteresovane publike, ali da bi jedan kulturni pokret, i uz njega muzički festival, poslali snažne i dalekosežne društvene i političke poruke potreban je neki drugi duh vremena.

(Nataša Jovanović Ajzenhamer, Asistentkinja na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, „Politika“)

POSTAVI KOMENTAR

Molim upišite vaš komentar!
Upišite vaše ime