Odlike Gandijeve satjagrahe

Koncept satjagrahe podrazumevao je puno više od nenasilnog iskazivanja građanske neposlušnosti. I po svojoj sadržini, još više po svom izrazu i svojim ciljevima,  Gandijeva satjagraha je bila osmišljena kao kontrast i kao prevazilaženje zapadnjačke koncepcije „građanskog otpora“. One su samo u izvesnim elementima uticale na Gandija (pre svega u slučaju Toroa i Tolstoja), koji ih je povezao sa učenjima Rama Singa (poznatog vođe pokreta Kuka u Pendžabu 1872), odnosno koje je preusmerio kao indijskom kulturnom i duhovnom iskustvu.

Sam pojam satjagraha (sanskrit: सत्याग्रह satyāgraha)  mogao bi se slobodno prevesti kao „postojanost u istini“. Za razliku od „pasivnog otpora“ koji se smatra oružjem slabih i strategijom kojoj pribegavaju nemoćni u sukobu sa silnijim, satjagraha se u svojoj potrazi okreće unutrašnjim vidovima moći. Ona je ismerena ka dubinama bića i traganju za istinom kao njegovom svetlosnom suštinom, onom koja predstavlja glavnu  i unutrašnju, kontemplativnu, i spoljašnju, aktivnu snagu bića. Pasivni otpor u zapadnoj civilizaciji ne zna za ovu dubinsku potragu za istinom bića niti insistira na njenom pridržavanju u bilo kakvim spoljašnjim, ovosvetskim aktivnostima. Gandi ističe tri suštinske odlike satjagrahe: „Satjagraha je oružje jakih. Ona ne dopušta nasilje nikad i ni pod kojim okolnostima; ona uvek insistira na istini.“[8] Na ovaj način Gandi je prigrlio metafizički i moralni ideal istine, „sat“ (istina, biće) – kao vrhovne stvarnosti, božanske suštine bića i osnove moralne dužnosti i proširio ga na socijalnu i političku ravan, stvarajući od nje srž svoje političke vizije koja predstavlja ingenioznu kombinaciju umnosti, morala i politike.

Gandi je, dakle, koncipirao satajgrahu pre svega kao asketsko-religiozan podvig koji je usmeren ka spoljašnjoj, socijalnoj promeni; tačnije – promeni koja vodi od unutrašnjeg, lično-preobražujućeg podviga ka onom spoljnom. Ovako određena i okrenuta ka izvorištima indijske duhovne tradicije, Gandijeva satjagraha je intristično povezana sa druga dve indijske tradiconalne prakse: sa bramačarjom i ahismom.

Gandi  je ahismu smatrao drugim licem istine. On je verovao da se savršena vizija istine može dostići samo potpunom realizacijom ahisme, odnosno potpune neškodljivosti bića, bića očišćenog od svakog nasilja. Ahisma je za Gandija predstavljala vid asketskog aktivizma oličenog u nizu različitih samoodričućih praksi. „Ona je „kamen kušnje“ za istinu – najviša dharma –  koja se manifestuje kao saosećajnost i dobrodušnost. Stoga ahisma nije puko uzdržavanje od nasilja; niti je ona političko oruđe. Ona se sastoji od natprirodne moći. Gandi je zagovarao čudesnu moć ahisme: svako ko se potpuno otarasio mržnje i zlih želja, ko je uspeo da svoj život učini savršenim ovaploćenjem istine, može da upravlja svime što živi.“[9] Gandi je bio uveren da pokretanje natprirodnih sila koje se slave u indijskoj kulturi može da osposobi pojedinca da pobedi moćno a nepravedno carstvo. Pribegavajući oživljavanju tradicionalno-religioznog sadržaja, Gandi je u svom pristupu ahismi zarad političke i socijalne dobrobiti uneo i nekoliko inovacija: 1) njegovo praktikovanje ahisme nije bilo usmereno samo ka dostizanju unurašnjeg stanja krajnje dobrodušnosti već i zarad suprostavljanja nasilnim i nepravednim činovima u spoljašnjosti; 2) on je proširio obim ahisme direktno je povezujući sa drugim praksama uzdržanja i samokontrole; 3) uveo je njen spoljni, aktivističko-borbeni momenat; 4) usmerio je ovu praksu ka zadobijanju natprirodnih moći koje je trebalo upotrebiti u široj društvenoj sferi.[10]

Iako se bramačarja u zapadnim razmatranjima uglavnom prevodi kao celibat/bezbračnost, uzdržanost i čednost, „za Gandija ona je značila sveobuhvatnu kontrolu svih čula i bila je rukovođena etičkim, religioznim konotacijama. Gandi je smatrao seksualnu kontrolu integralnom za svoje aktivističke metode ahisme (u bukvalnom prevodu „ne-škodljivosti“) i satjagrahe. Kroz odricanje od sopstvenih zadovoljstava, Gandi je težio da proširi svoju ljubav ka bližnjim ljudskim bićima. Štaviše, za njega je bramačarja predstavljala vezu unutrašnje snage, sveobuhvatne discipline, predanosti i čudesnih moći; ona je omogućavala da kolektivna samokontrola masa razbije opresivne strukture nasilja.“[11]

Gandi je smatrao da svi ovi tradicionalni pristupi predstavljaju preduslov za bavljenje krupnim javnim problemima, i upravo je njihovim strogim upražnjavanjem Gandi među religioznim masama Indijaca stekao status „Mahatme“ („velike duše“). To se, posledično, pokazalo glavnim faktorom koji je pokrenuo milione Indijaca da mu se pridruže. Asketska moć samokontrole kroz oponašanje Gandijevog ličnog, samoodričućeg i samožrtvujućeg primera kao uzornog, mogla je da se u uslovima krajnje složene političke stvarnosti transformiše i usmeri u aktivnu moć nenasilnog otpora u kojoj su se tradicionalna učenja o istrajavanju u istini, požrtvovanosti, siromaštvu i jednostavnosti preobrazila u razne vidove građanske neposlušnosti – u odbijanja saradnje, neustrašivost i spremnost da se istraje u svojim zahtevima bez obzira na moguće represalije. Pre Gandija, asketske prakse koje tragaju za duhovnom slobodom (nivriti) i ovosvetske delatnosti (pravrti) predstavljali su dve odvojene kategorije i usmerenja. U satjagrahi ona su postala objedinjena.

Uzimajući za svoje polazište indijsku religioznu tradiciju, satjagaraha potpuno na drugi način gleda na uspeh i na ostvarenje političkih ciljeva. Za Gandija, uspeh se ne meri samo stepenom ostvarene socijalne i političke slobode niti materijalnih pogodnosti, već se svi oni mere stepenom samorealizacije, tojest spiritualnim razvojem.  Satjagraha, takođe, kao svoj cilj vidi i menjanje političkog protivnika: za nju, cilj političkog konflikta nije taj da se porazi protivnik te da se osujete njegove namere, niti da se samo dosegnu svoji politički ciljevi nasuprot oponentovim nastojanjima da ovo spreči. Naprotiv, satjagraha teži da apeluje na srce i savest protivnika kako bi doprinele da on sam shvati nepravednost i neistinitost njegovih dela. Njen cilj je da preobrati, ne da prinudi onoga ko čini loše.[12] Sam konflikt se posmatra kao krakotrajna prepreka, čije prevazilaženje treba da dovede do dublje povezanosti antagonista i njihove buduće saradnje. Protivnik pod djestvom satjagrahe treba da izgubi moralni balans i da bude preobraćen najmanje onoliko da prestane sa ometa pravedna nastojanja kako bi došlo do neopohodne saradnje. Ukoliko se to ne dogodi, već on, iako posramljen, nastavi da istrajava u prethodnom ponašanju – ovo se ima smatrati tek delimičnim uspehom. Sajtgraha je dostizanje svojih spoljnih ciljeva videla kao dugotrajan i složen proces kroz dijalog koji traga za obostrano prihvatljivim rešenjem.

Zbog svega toga sredstva i ciljevi su u satjagrahi nerazdvojivi, pa je nemoguće nepravednim sredstvima postići pravedne ciljeve, ili uz pomoć neistine pridobiti protivnika za istinu. Gandi je odbacivao svaku pomisao da se protiv nepravde treba boriti svim raspoloživim sredstvima: ako se koriste prinudna, nasilna i nepravedna srestva, njihovi rezultati će neminovno biti sazdani od te nepravde. Zbog toga svi vidovi građanske neposlušnosti i nekooperativnosti koje se izvode u satjagrahi moraju da budu zasnovane na „zakonu patnje“ – učenja prema kome izdržljivost u trpljenju patnje predstavlja glavno sredstvo kojim se postiže konačni cilj – moralno izdizanje pojedinca i društva. Ovaj pristup Gandi nije video samo kao taktički pristup u konkretnoj političkoj situaciji, već kao univerzalni put za preovladavanje nepravde i zla. Gandi je, pored toga, svoje sledbenike u sajtagrahi učio sledećim principima: nenasilju, to jest potpunoj neškodljivosti (ahisma); istini – koja uključuje poštenje, odnosno potpuno življenje u skladu sa istinom; odricanju od krađe; ne-posedovanju (koje se razlikuje od siromaštva);  fizičkom radu; neustrašivosti; podjedankom poštovanju svih religija; ekonomskom bojkotu uvezenih dobara (svadeši).[13] Kombinovanjem ovakvih pristupa Gandi je želeo da stvori kolektivnu duhovnu snagu, „duševnu moć“, za njega bi idealna država (ramarajdža) bila dikretan rezultat korišćenja sredstava koja počivaju na istini, nenasilju i pridržavanju moralnog obuzdavanja koje je svakodnevno praktikovao.

(standard.rs)

POSTAVI KOMENTAR

Molim upišite vaš komentar!
Upišite vaše ime