Rao – otac indijskih ekonomskih reformi

Foto: Youtube/Printscreen

Kada je Pamulaparti Venkata Narasima Rao (1921-2004) rođen, učitelj sufizma (mističke dimenzije islama) je na pragu doma njegovog oca rekao: “Tvoj sin će postati badshah (vođa)”. Na kraju duge političke karijere Rao, pravnik, pisac i kompjuterski programer, postao je prvi premijer (1991-1996) van kruga porodice Nehru-Gandi i “Otac indijskih ekonomskih reformi”.

Početak kraja Raove političke karijere nije bio obećavajući. Vođa dominantne Kongresne partije (CP) Radživ Gandi ga je 1991. ispustio sa liste kandidata za poslanika Lok Sabhe (Donjeg doma nacionalnog parlamenta). Rao poslanik u prethodnih 35 godina, ministar spoljnih, unutrašnjih poslova I odbrane u različitim vladama, glavni minister velike savezne države Andra Pradeš, je razmišljao da se zamonaši. Onda je Gandi ubijen tokom predizborne kampanje, a njegova supruga Sonja odbila mesto čelnika pobedničke CP. Tako je Rao vraćen u politiku i sa 69. godina postao vođa CP i premijer zemlje, druge najmnogoljudije na svetu, ali I sa najvećim brojem siromašnih.

U to vreme, u junu 1991. Indija je imala manje od milijardu dolara deviznih rezervi, dovoljno za zadovoljenje oko tri nedelje uvoza, čak i posle značajnih pozajmica od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Posle godina, neki kažu, lošeg rukovođenja i života iznad mogućnosti, bilo je vreme za vraćanje duga. Vlada je trošila više nego što su iznosili prihodi (fiskalni deficit) i zemlja je uvozila više nego što je izvozila (deficit tekućeg računa). Oštar rast cena sirovina, pokrenut poremećajem cena nafte, nagnao je Indija da iznenada plaća više za emergent, dok je njen izvoz značajno opao.

Do jula, tek što je Rao preuzeo funkciju premijera, činilo se da Indija neće moći da ispuni dužničke obaveze. Prethodna vlada je bila je prinuđena da rasproda indijsko “porodično zlato”. U maju 1991. avionom je prebačeno 20 tona zlatnih rezervi u Cirih tadi podizanja 240 miliona dolara. U julu je dodatnih 47 tona zlata založeno u Banci Engleske. Vlada je podigla 600 milona hitnih fondova kako bi izbegla bankrot.

Pre nego što je postao premijer Rao je govorio da se ne razume u privredu. Takođe, ništa nije ukazivalo da će on usmereti privredu Indije kojom je sa 90 odsto upravljao državni birokratski aparat, putem suštinskih reformi i zakona tržišta. “Rao je do 1991. bio protekcionista,” ocenio je jedan indijski ekonomista. Drugi kažu da je u dubini duže bio socijalista.

Rao je shvatio razmere krize 19. juna 1991, dva dana pre nego što je preuzeo premijersko mesto. Pošto ga je jedan od saradnika upoznao sa podacima, Rao je odgovorio: “Zar je situacija tako teška?” Saradnik je uzvratio: “Još je gora!” Za nekoliko sati Rao je promenio mišljenje i poslao “oslobodilac privrede.”

U stvari su dve prethodne vlade Indije, u saradnji sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF), kao uslov za dobijanje strukturnih fondova radile na programu dubokih reformi. Raov politički genije je, indijski ekonomisti kažu, odmah shvatio važnost devalvacije nacionalne valute rupije, trgovinske liberalizacije, smanjivanja mora dozvola…i preduzeo te korake.

Premijer je razumeo da mu je potreban minister finansija sa ogromnom sposobnošću ne samo da ubedi neodlučne kod kuće već i sumnjičave u inostranstvu. Tako je veoma obrazovani ekonomista sa integritetom i imun na politiku, Manmoan Sing postao otelovljenje reforme. Kasnije je Sing u dva navrata bio premijer, sve do proleća 2014, i sadašnje vlade premijera Narendre Modija.

Raova vlada je pokrenula četvorokraku strategiju kako bi ponovo podigla ekonomiju:

Prvo, fiskalna korekcija. Visok budžetski deficit je stvaranjem dodatne tražnje doprineo kako dvocifrenoj inflaciji tako i visokom deficitu tekućeg računa. Ukinute su subvencije za izvoz, a ostale srezane.

Drugo, reforme trgovinske politike. Rupija je u roku od nekoliko dana dva puta devalvirala za ukupno 20 odsto kako bi izvoz postao konkurentan. Decenijama razrađivani sistem propisa i kontrola izdavanja dozvola su olakšani.

Treće, reforma Industrijske politike. Gore pomenute reforme su oslobodile industriju. Preduzete su mere koje bi mogle da pospeše ulaganja, smanje unutrašnje prepreke snabdevanju i učine industriju konkurentnom. Ukinute su u svim sem u 18 ključnih industrija.

Četvrto, Reforme u javnom sektoru. Javnom sektoru je data veća operativna sloboda da se proporcionalno uveća i pruži veći doprinos ekonomiji. Težnja reformi bila je da oslobodi ekonomiju stega. Sledili su liberalizacija za ulaganja iz inostranstva SDI i lakše poslovanje.

Četvrt veka kasnije Indusi nazdravljaju ekonomskim reformama koje su preobrazile sedmu najprostraniju zemlju na svetu (3,3 miliona kvadratnih kilometara). Indija je od najvećeg potražioca strane pomoći postala zemlja koju pozdravljaju kao potencijalnu supersilu. Od jedne od zemalja Trećeg sveta postala je jedini verodostajan takmac Narodnoj Republici Kini u Aziji u 21. veku.

Indija je u vreme cvetanja politike bila jedan od tvoraca, predstavljala lidera Grupe 77 zemalja u razvoju (G77). Sada je pak članica Grupe 20 (G20), najvećih svetskih ekonomskih sila. Od ekonomski sporedne postala je najbrže rastuća velika privreda u svetu, jedna od BRIKS (sa Brazilom, Rusijom, Kinom i Južnom Afrikom) i domaćin samita te grupacije idućeg meseca.

Prihod po glavi stanovnika je porastao sa 375 na 1.700 dolara. Mereno paritetom kupovne moći (prema tržišnim cenama) Indija je sa ukupnim domaćim proizvodom (BDP) procenjenim za 2016. Na 8,7 biliona dolara, treća najveća ekonomija u svetu, posle NR Kine i Sjedinjenih Američkih Država. Napredak nije ograničen na nekoliko bogatih pojedinaca: 138 miliona ljudi izdiglo se iznad linije siromaštva između 2004. i 2011, stopa smanjenja siromaštva brža nego u NR Kini, navode indijski mediji.

U 1991. je bilo je potrebno tri godine kako bi dobila fiksna telefonska veza. Danas su odmah dostupne, a u Indiji ima milijardu mobilnih telefona;

U 1991. je TV Durdašan, pod okriljem Ministarstva informisanja imao monopol, a sada postoji gotovo 1.000 TV kanala;

U 1991, teme izborne kampanje bile su roti (lepinje), kapda (majica) i makaan (krov nad glavom). Danas se nude besplatni ili subvencionisani laptopovi, tableti, televizori u boji, mobilni telefoni, mikseri, krave, koze i drugo;

U 1991. su se indijska preduzeća pribojavala da će ih strane multinacionalne kompanije desetkovati. Danas su same indijske kompanije postale multinacionalne i posluju širom sveta.

U 1991. su glavni izvozni proizvodi Indije (tekstil, nakit i drago kamenje) koristili jeftinu radnu snagu. Danas, vrhunski izvozni proizvodi iz te zemlje koriste moć uma – softver, poslovne usluge, farmaceutski proizvodi i automobili. Indija je postala globalno čvorište za istraživanje i razvoj, razvoj softvera i manjih automobila.

Proteklih 25 godina mogu se nazvati vremenom uspeha privatnog sektora. On je preuzeo primat i izrodio gigatne svetske klase, Dr. Reddy’s Laboratories, Infosys, NIIT, Ranbaxy, Satyam, Tata Group, Wipro, Bharti Tele-Ventures and ITC Limited…

No, mnogi Indusi su mišljenja da politika, pravosuđe, administracija, obrazovanje, asanacija, infrastruktura ne zadovoljavaju standarde I nisu reformisani. Zato, upućeni kažu, kako u narednih 25 godina u Indiji mora doći do opšte modernizacije usluga koje vlasti pružaju da bi postale prvoklasne; osnaživanje svih institucija kako bi postale meritokratske i naklonjene ljudima; i napad na neoliberalizam kako bi se obezbedilo da ekonomija postane u potpunosti liberalizovana. To je veliki plan.

Pre 25 godina je premijer Rao koga su smatrali introvertnim otvorio ekonomiju i počeo ono što nazvao “mahaprašhata”, ili na sanksritu “Veliko Putovanje”. Ko će i kako na svetom i filozofskom jeziku hinduizma nazvati novu modernu eru Indije?

(Borislav Korkodelović, „Danas“ biznis dodatak, 19.9.2016)

POSTAVI KOMENTAR

Molim upišite vaš komentar!
Upišite vaše ime