Gandi i indijski pokret za nezavisnost

Gandi nije bio osnivač niti prvi lider indijskog pokreta za nezavisnost: njegovo nastajanje seže daleko unazad, još u vreme neposredno nakon što je indijski potkontinent pao pod vlast Istočno-indijske kompanije (1757-1858), a potom i formalno – Britanske imperije (1858-1947). Sa nacionalnim buđenjem Indijaca tokom zadnje četvrtine 19. veka, ovaj pokret je prošao kroz razne idejne i organizacione razvojne faze, da bi se na samom početku 20. veka preobrazio u „Indijski nacionalni kongres“. Kongres se, vođen od strane veoma umerenih lidera, isprva zalagao samo za poboljšanje statusa indijskih podanika od strane Radža (britanske vlasti u Indiji). Tak kasnije, sa izbijanjem u plan radikalnih vođa, „Indijski nacionalni kongres“ se okrenuo zagovaranju pune političke samostalnosti. Gandi je ovom masovnom nacionalnom pokretu samo dao novo usmerenje i snagu i opremio ga novim metodama političkog delovanja.

Mohandas Karančad Gandi (1869-1948) je svoju reputaciju vođe nenasilnog otpora izgradio u Južnoj Africi. Živeći tamo kao advokat, on se suočio sa širokom diskriminacijom, prinudnim radom i policijskom represijom koju je nad tamošnjom indijskom dijasporom sprovodila britanska uprava. Kao odgovor na diskriminaciju, Gandi je organizovao čitav niz nenasilnih protesta: bojkota, štrajkova glađu, protestnih marševa, spaljivanja kolonijalnih dokumenata itd. Tokom uspešne kampanje građanske neposlušnosti u periodu 1906-1914 (koja se završila uspehom u januaru 1914. godine kada su s propisi na osnovu kojih je vršena sistemska diskriminacija izmenjeni, a svi uhapšeni Indijci pušteni iz zatvora) Gandi je postepeno uobličio koncept satjagrahe.

Gandi se vratio u Indiju u januaru 1915, u periodu kada je Indijski nacionalni kongres još uvek nije zagovarao stvaranje samostalne nacionalne države, već jedistvenu trgovinsku teritoriju na Potkontinentu. Pod patronatom Gopal Krišna Gokala, političkog veterana borbe Kongresa za prava Indijaca, Gandi se pridružio indijskom nacionalnom pokretu. Iako je Gandijevo zagovaranje nenasilne, građanske neposlušnosti isprva naišlo na nerazumevanje, pa i otpor dela Kongresa koji ju je smatrao nepraktičnim, čak pogrešnim političkim pristupom, „prvi nekooperacioni pokret“ predvođen Gandijem se u periodu 1920-1922 godine pokazao vrlo uspešnim. Bojkot britanskih tekstilnih proizvoda uz zagovaranje domaćih materijala (što je impliciralo i obnovu domaće indijske tekstilne idustrije u velikoj meri ugušene uvozom), bojkot kolonijanog obrazovnog i pravosudnog  sistema, pridobijanje indijaca u redovima kolonijalne uprave i nagovaranje da napuste svoja činovnička nameštenja, odbijanje plaćanja poreza i dadžbina – urodilo je potpunom paralizom i rasulom u britanskoj kolonijanoj upravi u Indiji i pridobijanjem najšire narodne podrške pokretu predvođenom Gandijem. Pokret je opozvan od strane Gandija 1922. godine zbog žrtava koje su pale u tkz. „Čauri Čauri incidentu“, zbog čega je Gandi bio utamničen od strane Britanaca na period od šest godina (odslužio je, usled pomilovanja, samo dve). U periodu nakon izlaska iz zatvora indijski pokret za nezavisnost se dodatno razvio i diverzifikovao; stasala je nova generacija njegovih političkih lidera (Nehru, Patel, Bose). Sam Gandi je osnovao novine „Mlada Indija“ u kojima je izlagao predloge čitavog niza reformi u korist  ruralne populacije i najnižih slojeva indijskog kastinskog društva.

Gandijeve potonje kampanje nenasilnog otpora usledile su početkom tridesetih godina, nakon što je Kongres kao svoj politički cilj usvojio ideju sticanja potpune samostalnosti i ukidanja britanske vlasti u Indiji („Purna Svaradž“ – „potpuna sloboda“). Ove kampanje su se odvijale u talasima  1930-1934, 1940-1941 i 1942, u periodima kada je konflikt između Kongresa i kolonijalnih vlasti bio na vrhuncu. Iako se Gandijev „Pokret građanske neposlušnosti“ u smislu dostizanja svojih krajnjih političkih ciljeva pokazao uglavnom neuspešnim, on je umnogome uspeo da objedini iidijsko stanovništvo i usmeri ga u pravcu osvajanja sve većeg dela samouprave. Tek se poslednja kampanja građanske neposušnosti – „Ostavite Indiju“ – koja se odvijala u specifičnim uslovima na vrhuncu Drugog svetskog rata, pod pretnjom moguće japanske invazije indijskog Potkontinenta, pokazala uspešnom. Isprva naslino skršen usled britanske rešenosti da drže Indiju sa svim njenim resursima u kritičnoj fazi svetskog rata, „Ostavite Indiju“ je primorao Britance da prihvate neminovnost i garantuju (misija ser Staforda Kripsa) da će Indija posle završetka rata dobiti nezavisnost, pod uslovom da tokom rata ostane uz Britansku imperiju. Početkom 1946. godine i samim Britancima je postalo jasno da više nema povratka na pređašnje stanje – i da njenoj upravi u Indiji ponestaje i fizičke snage i moralnog autoriteta. Period od godinu dana, nakon koga je usledilo konačno povlačenje Britanaca iz Indije, protekao je u unutar-indijskim razmiricama u vezi sa prirodom indijske nacionalne države.

Gandijev pokret nenaslinog otpora je znatnoj meri bio uslovljen specifičnostima Indije pod britanskom vlašću. Zato ga je, upravo u skladu sa datim okolnostima, Gandi  usmeravao  i određivao mu neposredne ciljeve. Gandi je tačno uočio da britanska vlast u mnogome zavisi od vidova indijske kolaboracije, od saučesništva i mirenja sa datim stanjem stvari. On se nadao da će biti u stanju da pouči i obrazuje indijsko stanovništvo kako bi prepoznalo ovo i našlo dovoljno hrabrosti i moralne snage da povuče svoju saradnju sa kolonijalnim vlastima i počne da stvara novo društvo, na osnovu sopstvene kulture baštine. Stoga je i konačni politički cilj – „svaradž“  podrazumevao mnogo više od sticanja političke nezavisnosti: on je značio poziv na moralni preobražaj.  Premda je samo manji deo pripadnika pokreta u Kongresu pripadao posvećenim „gandijevcima“ – pobornicima satjagrahe, i drugi indijski nacionalisti bili su svesni da je nenasilni pristup ne samo primeren kontekstu borbe protiv nesrazmerno jačeg (u pogledu sredstava prisile) protivnika, već i neophodnosti moralnog snaženja koji ovakav pristup jasno podstiče  u narodnim masama.

Gandi je bio ubeđen u to da nenasilni vid otpora ne samo ojačava poziciju svojih sunarodnika, nego i da pomaže ostvarenju jasne moralne nadmoći nad Britancima, pri čemu istovremeno potkopava njihov autoritet u očima i njih samih i celokupne međunarodne javnosti. Takođe, Gandi je kocentrisao postojeće energije narodnog otpora u pravcima i po pitanjima koji su mogli da ujedine što više Indijaca a koji su davali najmanje mogućnosti da se otmu kontroli i pretvore se u nasilje. „Verovatno najbolji primer ovog bio je njegov izbor 1930. da vladin monopol na so izabere za opšti problem i simbol protesta. On je insistirao da se pokret razvija u kontrolisanim fazama – od protesta samo njega i nekolicine probranih pojedinaca u njegovom čuvenom „Maršu soli“ ka obali na Dandiju, u zapadnoj Indiji, gde je fokusirao interesovanje međunarodne štampe na morsku so, do sveopšte, ritualne, ilegalne proizvodnje soli u malim količinama širom zemlje. Motilal Nehru, Jacaharlalov otac, sa zapanjenošću je primetio kako je ovaj „vrhunski um“ odabrao tako jednostavnu a efektnu temu. „Jedino čuđenje je da se niko drugi ranije nije setio toga“.

(standard.rs)

POSTAVI KOMENTAR

Molim upišite vaš komentar!
Upišite vaše ime