Košarkaškog trenera iz Srbije znanje i iskustvo odvelo u daleku Indiju

Foto: Facebook/Harkai Hunor

Za Srbiju se tvrdi da je zemlja košarke, a rezultati koje naše nacionalne selekcije u ovom sportu ostvaruju, tome govore u prilog. Mnogo velikih imena iznedrilo je ovo naše podneblje, pa se na srpski basket s poštovanjem gleda na svim svetskim meridijanima.

Među velikanima, naravno, ima puno učitelja, trenera, dakle ljudi koji svoje znanje prenose širom sveta i izuzetno su cenjeni, gde god da rade. Uostalom, zar imena velikana Aleksandra Nikolića, Ranka Žeravice, a posle njih i Dušana Ivkovića, Božidara Maljkovića, Željka Obradovića, Aleksandra Đorđevića i ostalih majstora magične igre, ne govore najrečitije u prilog ovoj tvrdnji?

U zemlji košarke, međutim, niču i izdanci koji, na poseban način, pronose košarkašku slavu širom planete. Oni nisu veličine magova koje smo naveli, ali krče put basketaški i tamo gde skoro da ga i nema. Hunor Harkai, 33-godišnji mladi stručnjak iz Bačke Topole, jedan je od najboljih primera za ovu tvrdnju. Izabravši da se bavi lepim, ali i dosta kompleksnim poslom košarkaškog trenera, opredelio se za puteve kojima retko ko da je išao i još ređe bi se, čini nam se, tog pravca prihvatio.

Posted by Harkai Hunor on Mittwoch, 4. Oktober 2017

„Igrao sam aktivno košarku do 2004. godine i to najpre u AIK-u iz Bačke Topole, a posle i u pojedinim klubovima iz Mađarske“, počeo je zanimljivu priču Harkai.

„Splet životnih okolnosti, međutim, doprineo je tome da upravo 2004. godine završim karijeru i posvetim se trenerskom pozivu, pa sam radio u Topolčanki, ženskom klubu iz mog rodnog grada, tokom narednih devet sezona. Bio sam tamo skoro sve i trudio sam se da paralelno izgradim sopstveni put, uz put se školujući za ovaj poziv. A on je počeo da se formuliše 2013. godine, kada sam dobio poziv s Malte. Otišao sam u klub Feniks iz Zebuga, a onda je usledila sezona koju sam proveo u ekipi mađarskog Ferencvaroša. I tamo sam radio jednu sezonu, pre nego što sam prihvatio poziv danskog ženskog prvoligaša Abihoja iz Arhusa. Rezultati su bili odlični, iako je reč u košarkaški netipičnoj zemlji, pa je moja sledeća stanica bila na još netipičnijoj odrednici – u Irskoj. Prešao sam u redove Portaoliza, gde sam s muškarcima igrao finale nacionalnog kupa, dok sam sa ženskom ekipom stigao do finala plej-ofa, što su bili najboplji rezultati u istoriji tog kluba. Kao svojevrsni pionir u još neispitanim košarkaškim podnebljima, ali i čovek koji se hrabro suočava s nepoznatim, Harkai je prihvatio i sledeći izazov. ABN Akademija iz indijskog grada Bangalora i godinu dana ranije zvala me je da dođem u ovu mnogoljudnu zemlju. Vlasnik agencije Rob Fridrih poznavao me je još iz vremena kada sam radio u Danskoj i želja mu je bila da dođem u Indiju, radim s mlađim kategorijama, ali i da edukujem lokalne trenere, održavajući specijalizovane klinike. Imao sam iza sebe taj vid iskustva, jer sam pomenute klinike držao i u Danskoj, Irskoj i u Srbiji, tačnije u Somboru, pa sam izazov prihvatio. Presudio je pre svega dobar ugovor, ali i mogućnost mog daljeg napretka.“

Gužva u saobraćaju

Harkai je, ipak, jedan segment svakodnevnog života u Bangaloru izdvojio kao manji problem za njega.

„Gužva u saobraćaju je ogromna, a ja, kao što sam rekao, radim na različitim lokacijama u gradu i svakodnevno putujem do tamo“, objasnio je Hunor.

Posted by Harkai Hunor on Mittwoch, 4. Oktober 2017

„To putovanje ume da se otegne i postaje monotono i dosadno, ali, šta da se radi. Vodim računa o tome šta jedem i nikakvih zdravstvenih problema do sada nisam imao, a nadam se da ću ih izbeći i u narednom periodu. U februaru ći morati da odlučim da li ću ostati u Indiji, jer poziv imam, ili ću se, ipak, vratiti u Evropu. Do tada ima još dosta vremena i trenutno sam posvećen poslu koji sada radim.“

O onome s čim se u Indiji sreo, Hunoru nije trebalo postavljati dodatna pitanja, već je priča tekla sama:

„Bagalor ima dva puta više stanovnika od Srbije, a ja treninge držim na čak pet lokacija. Postoji baza sastavljena od dosta dobrih, mladih košarkaša i najiskrenije, uživam u radu s njima. Pored dobrih uslova i kvalitetnih treninga, ABN agencija im nudi i nastupe u ABN ligi i na raznim turnirima, pa je takav način rada stvorio preduslove da mi Košarkaški savez Telengane, susedne indijske države, pošalje poziv da u Hiderabadu budem njihov gost, direktor i glavni trener Nekst level kampa koji je trajao 10 dana. Naravno da sam poziv prihvatio i radio sam tamo sa 130 talentovanih klinaca i to po četiri treninga dnevno. Imao sam fenomenalne uslove – od smeštaja u luksuznom hotelu, privatnog vozača koji mi je bio na raspolaganju, do susreta i razgovora s premijerom i ministrom sporta te države.“

O samom životu u ovoj ogromnoj azijskoj zemlji, Hunor Harkai je naglasio:

Posted by Harkai Hunor on Mittwoch, 4. Oktober 2017

„U početku mi je bilo čudno, a posle sam navikao na to da igrači s kojima radim od mene traže autogram i zajedničku fotografiju. Nema puno stranaca u ovom delu sveta i svi oni, naročito ako su belci, izuzetno su cenjeni. Lokalnom stanovništvu je to, čini mi se, signal da su vrsni stručnjaci i da su potrebni njihovoj zemlji, čim su došli ovamo da žive i to veoma cene. Uz to, na osnovu moje visine i građe, misle da sam sportista, što mi dodatno podiže „cenu“ u svakodnevnim susretima. Ljudi su veoma otvoreni i prijatni, poslodavac mi omogućuje da dobijem sve što mi je potrebno i zaista ni za jedan sekund nisam požalio što sam prihvatio da dođem i radim u Indiju. Potpisao sam otvoreni ugovor do februara naredne godine, a onda ću videti šta mi dalje valja činiti“, dodao je Hunor Harkai, košarkaški trener iz Srbije, čovek koji je izabrao neobičan put ka visinama kojima stremi.

(Aleksandar Predojević, Dnevnik.rs)

POSTAVI KOMENTAR

Molim upišite vaš komentar!
Upišite vaše ime