Za Srbiju se tvrdi da je zemlja košarke, a rezultati koje naše nacionalne selekcije u ovom sportu ostvaruju, tome govore u prilog. Mnogo velikih imena iznedrilo je ovo naše podneblje, pa se na srpski basket s poštovanjem gleda na svim svetskim meridijanima.
Među velikanima, naravno, ima puno učitelja, trenera, dakle ljudi koji svoje znanje prenose širom sveta i izuzetno su cenjeni, gde god da rade. Uostalom, zar imena velikana Aleksandra Nikolića, Ranka Žeravice, a posle njih i Dušana Ivkovića, Božidara Maljkovića, Željka Obradovića, Aleksandra Đorđevića i ostalih majstora magične igre, ne govore najrečitije u prilog ovoj tvrdnji?
U zemlji košarke, međutim, niču i izdanci koji, na poseban način, pronose košarkašku slavu širom planete. Oni nisu veličine magova koje smo naveli, ali krče put basketaški i tamo gde skoro da ga i nema. Hunor Harkai, 33-godišnji mladi stručnjak iz Bačke Topole, jedan je od najboljih primera za ovu tvrdnju. Izabravši da se bavi lepim, ali i dosta kompleksnim poslom košarkaškog trenera, opredelio se za puteve kojima retko ko da je išao i još ređe bi se, čini nam se, tog pravca prihvatio.
Gepostet von Harkai Hunor am Mittwoch, 4. Oktober 2017
„Igrao sam aktivno košarku do 2004. godine i to najpre u AIK-u iz Bačke Topole, a posle i u pojedinim klubovima iz Mađarske“, počeo je zanimljivu priču Harkai.
„Splet životnih okolnosti, međutim, doprineo je tome da upravo 2004. godine završim karijeru i posvetim se trenerskom pozivu, pa sam radio u Topolčanki, ženskom klubu iz mog rodnog grada, tokom narednih devet sezona. Bio sam tamo skoro sve i trudio sam se da paralelno izgradim sopstveni put, uz put se školujući za ovaj poziv. A on je počeo da se formuliše 2013. godine, kada sam dobio poziv s Malte. Otišao sam u klub Feniks iz Zebuga, a onda je usledila sezona koju sam proveo u ekipi mađarskog Ferencvaroša. I tamo sam radio jednu sezonu, pre nego što sam prihvatio poziv danskog ženskog prvoligaša Abihoja iz Arhusa. Rezultati su bili odlični, iako je reč u košarkaški netipičnoj zemlji, pa je moja sledeća stanica bila na još netipičnijoj odrednici – u Irskoj. Prešao sam u redove Portaoliza, gde sam s muškarcima igrao finale nacionalnog kupa, dok sam sa ženskom ekipom stigao do finala plej-ofa, što su bili najboplji rezultati u istoriji tog kluba. Kao svojevrsni pionir u još neispitanim košarkaškim podnebljima, ali i čovek koji se hrabro suočava s nepoznatim, Harkai je prihvatio i sledeći izazov. ABN Akademija iz indijskog grada Bangalora i godinu dana ranije zvala me je da dođem u ovu mnogoljudnu zemlju. Vlasnik agencije Rob Fridrih poznavao me je još iz vremena kada sam radio u Danskoj i želja mu je bila da dođem u Indiju, radim s mlađim kategorijama, ali i da edukujem lokalne trenere, održavajući specijalizovane klinike. Imao sam iza sebe taj vid iskustva, jer sam pomenute klinike držao i u Danskoj, Irskoj i u Srbiji, tačnije u Somboru, pa sam izazov prihvatio. Presudio je pre svega dobar ugovor, ali i mogućnost mog daljeg napretka.“
Gužva u saobraćaju
Harkai je, ipak, jedan segment svakodnevnog života u Bangaloru izdvojio kao manji problem za njega.
„Gužva u saobraćaju je ogromna, a ja, kao što sam rekao, radim na različitim lokacijama u gradu i svakodnevno putujem do tamo“, objasnio je Hunor.
Gepostet von Harkai Hunor am Mittwoch, 4. Oktober 2017
„To putovanje ume da se otegne i postaje monotono i dosadno, ali, šta da se radi. Vodim računa o tome šta jedem i nikakvih zdravstvenih problema do sada nisam imao, a nadam se da ću ih izbeći i u narednom periodu. U februaru ći morati da odlučim da li ću ostati u Indiji, jer poziv imam, ili ću se, ipak, vratiti u Evropu. Do tada ima još dosta vremena i trenutno sam posvećen poslu koji sada radim.“
O onome s čim se u Indiji sreo, Hunoru nije trebalo postavljati dodatna pitanja, već je priča tekla sama:
„Bagalor ima dva puta više stanovnika od Srbije, a ja treninge držim na čak pet lokacija. Postoji baza sastavljena od dosta dobrih, mladih košarkaša i najiskrenije, uživam u radu s njima. Pored dobrih uslova i kvalitetnih treninga, ABN agencija im nudi i nastupe u ABN ligi i na raznim turnirima, pa je takav način rada stvorio preduslove da mi Košarkaški savez Telengane, susedne indijske države, pošalje poziv da u Hiderabadu budem njihov gost, direktor i glavni trener Nekst level kampa koji je trajao 10 dana. Naravno da sam poziv prihvatio i radio sam tamo sa 130 talentovanih klinaca i to po četiri treninga dnevno. Imao sam fenomenalne uslove – od smeštaja u luksuznom hotelu, privatnog vozača koji mi je bio na raspolaganju, do susreta i razgovora s premijerom i ministrom sporta te države.“
O samom životu u ovoj ogromnoj azijskoj zemlji, Hunor Harkai je naglasio:
Gepostet von Harkai Hunor am Mittwoch, 4. Oktober 2017
„U početku mi je bilo čudno, a posle sam navikao na to da igrači s kojima radim od mene traže autogram i zajedničku fotografiju. Nema puno stranaca u ovom delu sveta i svi oni, naročito ako su belci, izuzetno su cenjeni. Lokalnom stanovništvu je to, čini mi se, signal da su vrsni stručnjaci i da su potrebni njihovoj zemlji, čim su došli ovamo da žive i to veoma cene. Uz to, na osnovu moje visine i građe, misle da sam sportista, što mi dodatno podiže „cenu“ u svakodnevnim susretima. Ljudi su veoma otvoreni i prijatni, poslodavac mi omogućuje da dobijem sve što mi je potrebno i zaista ni za jedan sekund nisam požalio što sam prihvatio da dođem i radim u Indiju. Potpisao sam otvoreni ugovor do februara naredne godine, a onda ću videti šta mi dalje valja činiti“, dodao je Hunor Harkai, košarkaški trener iz Srbije, čovek koji je izabrao neobičan put ka visinama kojima stremi.
(Aleksandar Predojević, Dnevnik.rs)
