Nupur Dejv napisala je članak za LinkedIn, koji su preneli i mnogi strani mediji, u kome objašnjava kako je imala idealan posao u Guglu – ali samo na papiru. Prenosimo vam njegove delove:
„Ja sam ono što se zove „američki povratnik“. Nakon više od 10 godina života u Americi, vratila sam se u Indiju. Kada sam saopštila prijateljima da se vraćam, reakcije su bile uglavnom pozitivne. Ali, zašto sam se vratila? Zar nisam imala normalan, uspešan i srećan život u Americi?
Da, ali na papiru.
Imala sam posao: Radila sam za Gugl, koja se poslednjih godina rangira kao kompanija br. 1 kada su uslovi rada u pitanju. Imala sam status: Aktivna u indijskoj Gugl mreži, organizovala sam hiljade događaja za ovu zajednicu.
Imala sam život: Živela sam u San Francisku, krvavo plaćajući stanarinu da bih živela srećnije od onih koji žive u predgrađu.
Imala sam komfor: Vozila sam se do posla najudobnijim autobusima.
Imala sam društvo: Mnogo prijatelja, saradnika, kolega i koleginica, drugarica…
Vodila sam zdrav život.
Ali nisam bila srećna.
Dok sam živela u predgrađu, družila sam se dosta sa prijateljima, i uvek bismo otišli u neki indijski restoran. Bilo mi je muka od toga. Bila sam suviše zavisna od svojih prijatelja, i moja sreća zavisila je od njih. Ali, prijatelji su počeli da se udaju i žene, tako da smo se sve manje viđali.
„Ne voliš nešto? Promeni!“ – postalo je moja filozofija. Zato sam se iselila iz predgrađa i preselila u San Francisko. Život mi je bio bolji. Mogla sam da trčim odmah pored plaže, da posmatram divno svetlo veliko mosta „Bay Bridge“, i jedem pravu meksičku hranu. Nisam više toliko vremena provodila u kolima.
Ali, postalo je iscrpljujuće. Visoka stanarina koju sam plaćala značila je da moram da štedim na drugima stvarima. Nisam koristila taksi, kuvala sam (a ne naručivala hranu)… Kod kuće sam pripremala i fotografisala hranu… Nakon naporne vožnje autobusom posle posla, kada bih došla kući, prala bih sudove i sređivala stan od nereda koji se stvarao dok sam pripremala hranu za slikanje. Kada bih imala malo slobodnog vremena, odmarala bih se uz nešto za šta nisam morala da koristim mozak – Netflix.
Nisam sebi mogla da priuštim da unajmim pomoć. Radila sam naporno za indijsku Gugl mrežu. Pored toga, bavila sam se fotografijom i pisala. Projekat koji sam pokrenula kao pomoć volonterima u Indiji nije uspeo.
Pri kraju 2015. godine bila sam na svadbi svoje rođake i moja osmogodišnja nećaka me je odjednom pitala: „Zašto si ostala u Americi?“
„Ja… zato… ja…“ nikako nisam mogla da smislim odgovor. Probala sam opet: „Zato što je moj posao dobar.“
„Zato što je moj posao dobar?“ Eho u glavi dodao je znak pitanja na moj odgovor. Moja podsvest me je pitala: „Stvarno? Posao je razlog da se ostane u Americi?“ Odgovor nije zvučao istinito, niti dovoljno dobar za moju malu rođaku.
Seme je bilo posađeno. Tri meseca kasnije imala sam problema da uredim stan. Znala sam da želim da nastavim da fotografišem hranu i da pišem.
Rođak mi je savetovao da se vratim u Indiju. „Plašim se,“ odgovorila sam mu. Kada me je pitao zašto se plašim, odgovorila sam „Šta ako mi se ne dopadne? U Silicijumskoj dolini su najpametniji ljudi!“
„Misliš li da nema dobrih ljudi u Indiji?“ upitao me je pomalo strogo. Zaćutala sam.
Kada sam spustila slušalicu i dalje sam se bojala. Kako da napustim ovu zemlju izobilja i mogućnosti? Mogu li da napustim ovaj život? Imam dobar auto, imam pristup najboljim ljudima, plata mi je u dolarima, mogu sebi da priuštim odmor gde god poželim, najbolji ljudi su ovde u Silicijumskoj dolini – zar ne? Sve su to osnivači, inženjeri, posednici…
Ali, život ima svoj način da vas ubedi. Nakon prelepih prizora koje sam mogla da vidim sa prozora autobusa kojim sam išla i vraćala se sa posla, pitanje je samo iskrsnulo: „Koja je jedina stvar za kojom ćeš žaliti kada budeš imala 50 godina, kada budeš imala stan u Fremontu, u Kaliforniji, sa minivanom i detetom sa američkim akcentom?“
Odgovor bi uvek bio isti: „Zažaliću što se nisam vratila u Indiju.“
Jedne noći u maju uhvatio me je nemir. Pogledala sam se u ogledalo i videla licemera. Nekog ko hvali Indiju, nekog kome nedostaje Indija, a opet je negde u tuđini. Nisam htela da budem licemerna, i da se valjam u kajanju svakog dana do kraja svog života.“
(BizLife)
