Poetsko hodočašće po zemlji nomada

INTERVJU: Radžula Šah, indijska rediteljka, vizuelna umetnica i pesnikinja

Ponekad je oslobađanje sama spoznaja da su najbolje stvari u životu, poput kiše, vetra, zvezda ili sunčeve svetlosti. Sećanje na to da me dve noge često mogu odvesti dalje nego što mogu zamisliti – otkriće je

Pune, Indija – U svetu koji se kreće ka totalnoj mehanizaciji ljudskog života snimila sam dvočasovni film „Kući hodajući” u želji da istražim pitanje brzine i napretka, predložim način usporavanja, pronađem sinhronizaciju sa sadašnjim trenutkom i da se zapitam postoji li drugi način ponovnog učlanjenja u prvobitni impuls da se bude čovek?

Tihim i mirnim glasom ovako govori Radžula Šah – indijska pesnikinja, rediteljka, vizuelna umetnica i predavač (odrasla u državi Madja Pradeš), sa kojom je zadovoljstvo bilo deliti odgovornu dužnost člana zvaničnog žirija upravo završenog 18. Pune filmskog festivala. U jednoj od retkih pauza u Puneu bilo je i zadovoljstvo „uroniti” u njen dugometražni dokumentarno-eksperimentalni, metafizičko-filozofski i razoružavajuće poetsko-vizuelno-antropološki film, koji objedinjuje mit i stvarnost i čovekoličnost mnogoljudne i mistične Indije.

Radžula gledaoca vodi na putovanje zemljom Nomada, dok gleda kroz svoju malu digitalnu kameru ona vidi sliku sebe kako hoda zajedno sa milion hodočasnika – od mesta rođenja dva stara indijska pesnika pa čitavih 220 kilometara kroz sela i gradove širom visoravni Dekan. Reč je o više od hiljadu godina starom verskom hodočašću. Mala vera sa velikim brojem sledbenika svih kasta, klasa i roda. Hodočašće na koje iznova i iznova pred svaku monsunsku sezonu kreće nepregledna reka ljudi. Polazak je posle setve semena, povratak pre njegovog nicanja. Važan čin u indijskoj agro-kulturi.

Radžula na milion pitanja na koje ovaj njen čudesan film navodi odgovara sa filozofskim mirom svesna svojih korena, slika, mirisa i poezije svoje zemlje. Za „Politiku“ kaže:

„Osim što je ovakva vrsta hodočašća dobra škola za upoznavanje različitih regiona, ono služi i kao pouka o životu tegoba i malo potreba. U svim zajednicama vlada verovanje da iskustvo u ovozemaljskoj tuzi hodočasniku pruža samostalan pogled na život i privremeno ga oslobađa od zapetljanih svakodnevica. Oni koji ne mogu da hodočaste mogu sada da vide slike sa hodočašća. Utisci sa putovanja dočaravaju nevidljivu Indiju, do sada neviđenu dimenziju marginalnog naroda – Nomada. Filmski narativ odgovara hodočasničkom napretku od osećaja vezanosti i opterećenosti do osećaja slobode i lakoće.

Utisak je da ste se i vi ovim hodočašćem oslobodili?

Ponekad je oslobađanje sama spoznaja da su najbolje stvari u životu, poput kiše, vetra, zvezda ili sunčeve svetlosti. Sećanje na to da me dve noge često mogu odvesti dalje nego što mogu zamisliti, otkriće je. Dragoceno.

Na najavnoj špici filma stoji vaša posveta neprevaziđenom iranskom reditelju i poeti Abasu Kijarostamiju?

Sam film nije toliko povezan sa Kijarostamijem koliko sam želela da izrazim poštovanje za njegovo stvaralaštvo. Mnogo sam naučila iz njegovih filmova. Pre svega to kako gledati na život i kako se na život odnositi kroz film. Kako se odnositi i videti stvari izvan bilo kakve filmske konstrukcije, kako dopreti do skrivenih emocija.

U slučaju vašeg filma „Kući hodajući” otkrivanje tajni života ne bi bilo moguće bez male kamere s kojom ste hodali kroz prašinu i vodu?

Upotreba male kamere je bila svesna odluka i mislim – jedina mogućnost. Počela sam snimanje još 2011. godine, to moje filmsko putovanje trajalo je ukupno sedam godina i takav proces bi nemoguće bilo ostvariti bez male, lako prenosive a kvalitetne digitalne kamere. Svoju ulogu filmskog stvaraoca-pesnika vidim kao most između drevnog i novonastalog, modernog, kroz dekodiranje nevidljivog okvira na kojem počiva vidljiva struktura. U ovom kontekstu razumevanje promenljive stvarnosti drevne prakse u zajednici i želja za izlečenjem kroz film ostaju centralne tačke mog filma.

Kakav je stvarni motiv za nastanak ovako zahtevnog i složenog filma u međuprostoru poezije, umetnosti, filma, antropologije?

Moji motivi nisu bili religiozne prirode, čak je i samo drevno i još uvek postojeće hodočašće povod za neke druge stvari. Za pristup Indiji koja živi od ruke do usta, na putu do margine. Dok hodam sa hodočasnicima primećujem da na svet gledam drugačije kada se krećem nego kada sam vezana za komad zemlje. Velika je to škola. Moje putovanje je počelo kao potraga za odmotavanjem nekih kriza, samo naizgled ličnih, a u stvari univerzalnih. Kada sam okrenula svoju kameru prema subjektivnom da bih i sebe i druge pogledala izbliza, kao mikroskopom sam otkrila detalje koje ranije nisam videla.

Jasno je da dokumentarnom filmu pristupate bez unapred pripremljenih konstrukcija?

To nikada nije bilo moje polje interesovanja, ali sam se mnogo puta zapitala kako onda raditi. U centar sam stavila poeziju. U slučaju ovog filma dve drevne indijske poeme (jedna iz 11. druga iz 13. veka – prim. aut.) čiji stihovi kazuju život, protok vremena. Beskonačni krug života, korak po korak. Danas, u ovo vreme ubrzanih medija, ubrzanog života, politike, književnosti, filmova, mislim da je poezija skrajnuta na margine.

U filmu je impresivan zvuk, a tek na odjavnoj špici otkrivamo da ste vi radili i dizajn zvuka?

Oduvek sam bila veoma zainteresovana za zvuk. I u prethodna dva filma bila sam dizajner zvuka. Mislim da je zvuk na filmu i u vizuelnoj umetnosti još uvek nedovoljno istraženo polje. Ona njegova povezanost sa slikom još uvek ima tajni. I muzika je veoma važna u procesu mapiranja čitavog ovog procesa hodanja.

Ovo je filmska forma u kojoj ćete duže ostati?

Mislim da hoću, jer i dolazim iz vizuelne umetnosti, poezije, literature, eksperimenta. Bavim se i digitalnim kolažom. Sve se to nekako stopilo u filmski izraz koji mi je blizak i sve zajedno u formu izražavanja svega onoga što sam htela da kažem slikom slaveći ljude i poeziju, jer ovako nešto bi teško bilo napisati i staviti na papir. Veoma dug proces, film od dva sata i čitav niz digitalnih mapa kojima se može pristupiti onlajn kao malim filmovima u filmu.

Može li se živeti od ovakvog načina rada i ovakvih vaših filmova?

Ne može se živeti od toga. Kako možete živeti od filma koji ste snimali više od sedam godina? To je veoma teško. Čak je teško bilo kome objasniti čitav koncept filma, onima koji zastupaju filmske fondove. Zato sam za sve svoje filmove sama sebi producent i to nije lako, ali moja umetnost treba da postoji negde. Tako osećam i to je vredno borbe. Živim od toga što radim druge stvari, uključujući i to što predajem na univerzitetu.

Nastavićete borbu?

Da, hoću. Snimati i sastavljati filmske priče čini me živom i stvarnom.

(Dubravka Lakić, „Politika“)

POSTAVI KOMENTAR

Molim upišite vaš komentar!
Upišite vaše ime