Srpska operska diva uveličala obeležavanje 150 godina od rođenja Mahatme Gandija

Foto: facebook.com/Jadranka-Jovanovic-Zvanicna-Strana

Razgovarati s Jadrankom Jovanović je svojevrsni umetnički performans, jer se ona, dok odgovara na pitanja, ponaša kao na sceni. Iznenada ustaje sa stolice, hoda okolo, a zatim se vraća za sto. Potom vezuje kosu u rep, a onda je raspušta. Nije uzalud Stevo Žigon rekao da bi njen skelet trebalo zaveštati antropološkom muzeju. Tokom njene karijere, mnogo više su je cenili u inostranstvu. Pevala je na najvećim operskim scenama, ali mišljenja o njoj ponovo su podeljena od kada je ušla u parlament, kao nestranačka ličnost na listi Aleksandra Vučića.

Tri dana pred njen put za Andoru, gde će kao šef delegacije Parlamentarne skupštine frankofonije predstavljati Srbiju na ovogodišnjem evropskom kongresu frankofonije, odgovara na pitanja „Politike”. Operska diva dobila je poziv i da prisustvuje svečanoj dodeli Nobelove nagrade za mir u decembru, koja će se održati u Oslu. Nije pozvana kao poslanica parlamenta, već, jednostavno, kao – Jadranka Jovanović.

Nedavno je, na poziv indijske vlade, povodom obeležavanja 150 godina od rođenja Mahatme Gandija, primadona Opere Narodnog pozorišta u Beogradu pevala u video-spotu, posvećenom ovom značajnom jubileju koji obeležava čitav svet.

„Vaishnav Jan To Tene Kahiye Je` performance by Primadonna of the Opera of the Serbian National Theater Mrs Jandranka…

Gepostet von Jadranka Jovanovic – Zvanicna Strana/Pagina Ufficiale am Mittwoch, 3. Oktober 2018

Kako su baš vas Indijci izabrali?

Ne znam odgovor, ali znam da sam kao umetnik uvek imala više poštovanja od stranaca, nego od ovdašnjeg kulturnog establišmenta. Onaj ko me dobro poznaje, a malo je onih kojima dozvoljavam da me poznaju dobro, znaju da su principi života, rada i filozofije Mahatme Gandija (dobra, divna duša) i moji principi. Nisam ja slučajno tu prisutna. Spot sam idejno rešila, uz saradnike Vladana Đurkovića i Vojkana Borisavljevića, koji je obradio pesmu Vaišnave Đana To na gudžaratskom jeziku, koji je vrlo težak za pevanje. Nisam bila svesna koliko ću kroz tu pesmu predstaviti ne samo Srbiju već i sebe, dok nisam shvatila da ceo svet učestvuje u obeležavanju 150-godišnjice Mahatme Gandija i da su snimci te iste pesme poslate iz 124 zemlje sveta. „Onoga trenutka kada služite drugima na najbolji mogući način, tada ste pronašli sebe”, govorio je Gandi. To je jedna od mojih ideja vodilja.

Da li ste pronašli sebe i u Skupštini Srbije? Smeta li suptilnom uhu jedne operske dive politička kakofonija koja je, mnogi će reći, ispod svakog dostojanstva?

Ne smeta, naprotiv. Prva stvar s kojom sam se susrela u Skupštini jesu ozbiljne predrasude prema umetnicima, a muzika je večna, ima ogromnu moć koja utiče na ljude čak i mimo njihove volje. Moja bogata umetnička biografija pokazuje da sam morala da budem ekstremno analitična, ništa manje od mnogih, koji sebe smatraju ekspertima za politiku.

Kada gledam Skupštinu, nekada pomislim da je bolje da im zapevate neku ariju, nego da diskutujete s poslanicima.

Ha-ha-ha(smeh), bilo je i pevanja kada sam nedavno s poslanicima bila u radnoj poseti Kini. Ali, desilo mi se i to da je kolega u parlamentu, koji fantastično predstavlja svoje rodno mesto, kada je bio pozvan da prisustvuje obeležavanju jedne svečanosti, bojažljivo upitao domaćine: „Koliko će trajati njen nastup.” Kada mu je rečeno oko 45 minuta – rekao je simpatično: „Će izdržim.” Prišao mi je posle nastupa i uputio najveći kompliment: „Ovo je fenomenalno. Će da dođete u moje mesto kad vas pozovem?”

Kako ste se osećali u kampanji kao operska diva, pored folk dive Svetlane Ražnatović?

Ja se odavno uvek osećam dobro sama sa sobom. Ne mogu i ne želim da utičem na odabire drugih. Svako je odgovoran za svoje gestove. Moje je da brinem o mojima.

Ako govorimo o vašem koketiranju s politikom, niste se javno izjašnjavali, ali ste oduvek povezivani sa SPS-om?

Da, s razlogom. Sada sam se prvi put eksponirala javno, kao narodni poslanik. Percepcije o kojima pričate imaju podlogu u intervjuu iz 2001. godine, kada sam rekla da nisam bila prvoborac zaslužan za to što se zvalo DOS. Nisam bila na ulici, nisam lupala u šerpe.

Šta vas je motivisalo da podržite Aleksandra Vučića?

Procenila sam da je on jedina osoba koja može zaustaviti sunovrat koji se dogodio posle 2000. godine prodajom naših banaka, fabrika, što je po meni najveća izdaja. Tako je naša zemlja izgubila svoju samostalnost. Ali pomak je očigledan, a Srbija je povratila dostojanstvo koje je izgubila. U sadašnjoj konstelaciji u međunarodnim odnosima, Srbija se nešto pita i postaje faktor koji učestvuje u međunarodnim tokovima i nije samo poslušni izvršitelj zacrtanog puta koji je organizovan i plaćen da se dogodi 2000. godine. Vučić je tome ključno doprineo svojom inteligencijom, vrednoćom, šarmom, spremnošću i ogromnom ambicijom da sve žrtvuje, svoj kompletan život, uključujući čak i zdravlje. Bilo je na tom putu, razume se, i grešaka i lutanja.

Niste mi odgovorili o vašim vezama sa SPS-om.

I dalje su moje simpatije i poštovanje usmereni ka programu i ustrojstvu Socijalističke partije, koja vodi računa o ljudima i socijalnom programu. Ta partija pažljivo bira koga prima u svoje redove, brine o svom članstvu i to je razlog zašto će se SPS zauvek održati.

Ivica Dačić se usudio da otpeva „O sole mio”. Kako ocenjujete njegovo pevanje?

Ivica peva fantastično. Predsednik Vučić i on su, po mom mišljenju, odličan spoj u našoj politici. Ne znam kako međusobno funkcionišu, ali bih rekla da se dobro dopunjuju, jer Dačić je iskusan i kvalitetan političar, koji je, po mišljenju stranaca s kojima dolazim u dodir, veoma relevantan pregovarač koji drži svoju reč.

Kada bi ih politički i muzički opisivao, da li bih pogrešio kada bih rekao da je Dačić tenor, a Vučić bas?

Ivica bi po svojoj figuri bio tipičan tenor, ali bi Aleksandar mogao da bude bas, mada on, šaleći se šarmantno na svoj račun, stalno ističe da ne ume ni da peva ni da igra. Veoma uvažavam i Dragana Markovića Palmu, koji ima moje poštovanje, jer se domaćinski bori za svoj narod.

Iako se žalio što nije mogao da angažuje Betovena i dovede ga u Jagodinu?

Mislim da je to neko vešto upotrebio i napravio zgodnu anegdotu koja ga prati.

Da i ja to često koristim. Ali vi često govorite da neostrašćenost u politici, kojom se vi rukovodite, samo škodi.

To je najveći nedostatak u Skupštini. Kada ste neostrašćeni, ne vole vas ni vaši ni njihovi.

Čiji ste vi?

Svoja, uvek.

Koja je sličnost između političke i umetnike arene? Učestvujete na obe.

Za ozbiljnije domete i na jednoj i na drugoj sceni potrebna je inteligencija, zatim, visok nivo analitike, hrabrost, stav, srčanost i harizmatičnost. Ako u umetnosti niste harizmatični, ne možete biti zvezda. Moja politička uverenja su mi uglavnom odmagala, iako sam verovatno najinetrvjuisanija osoba klasične muzike na našim prostorima…

Što je dobra reklama za operu…

Tačno je. Da su moje kolege poštene, bile bi mi zahvalne. Koliko je time opera približena običnom čoveku i koliko su razbijeni strah i predrasude od takozvanog elitističkog pristupa. Takođe, svih ovih godina, trudila sam se i da honorari operskih pevača postanu znatno veći. Ali, iako to ne poštuju klanovi u kulturi, narod poštuje moje stavove i način na koji branim svoja uverenja, jer meni je stalo da ostanem časna osoba. Verujem da me je Aleksandar Vučić zbog toga i pozvao.

U inostranstvu ste imali ozbiljne probleme, jer ste podržavali Slobodana Miloševića. Da li se kajete zbog toga?

Nikada. Ovde se, inače, o tome nije mnogo znalo. Recimo, u Madridu je trebalo da se organizuje gala koncert za najviđenije operske izvođače iz Evrope, a da se pored imena i biografija umetnika kaže i nešto o svojoj zemlji. Producent mi je tražio da potpišem peticiju protiv Slobodana Miloševića kao diktatora i zlikovca, koja je u to vreme kružila Evropom. Rekla sam mu da to ne dolazi u obzir. On me je upozorio da onda neću nastupati. Odgovorila sam mu – ne moram. I nisam nastupila. U Kataniji, pevala sam operu „Slamni šešir iz Firence”, kompozitora Nina Rote. Dobila sam ovacije posle premijere. Jedan od najmoćnijih menadžera koji je spojio tri tenora, Pavarotija, Dominga i Karerasa i omogućio im da zarade po milion dolara, napravio mi je veliku neprijatnost. Ispričao je za večerom, kako je na dobrotvornom koncertu u Sarajevu, gde je pevao Kareras, pored njih fijuknuo metak. Kazao je da su ih gađali srpski snajperisti. Jedina Srpkinja za stolom tada, bila sam ja. Pošto sam vaspitana i tolerantna, često to ljude zavara, ali ja ništa ne prećutkujem, I ako se previše zaigraju, sledi strašan nokaut. Pitala sam ga, otkud zna da su to bili srpski snajperisti. On me je pogledao i rekao – Zna se ko su u ovom ratu najveći zlikovci. Ne mogu javno da Vam kažem, kakav nokaut ga je dočekao.

Pomenuli ste Dominga i Karerasa. Nastupali ste sa njima. Kako se osećate kada sa scena u Milanu ili Njujorku, pevate u Leskovcu. Slažete li se onim elitistima koji pevanje na malim scenama ili na otvorenom smatraju estradizacijom umetnosti?

Naravno da ne. Svaki otvoreni um razvija svoju umetnost u skladu sa vremenom u kome živi. Smatrali su me, još kao studenta, kao nesavitljivu i neposlušnu ličnost i to ne prestaje ni danas.

Koji su razlozi zbog kojih niste postali profesor na Fakultetu muzičke umetnosti?

Dva puta sam konkurisala. Jednom u vreme DOS-a, jednom u vreme SNS-a. Oba puta nisam primljena. Ali ja se zbog toga ne osećam oštećenom. U umetničkom svetu znamo ko je dekretima došao do profesorskih pozicija. Previše sam svoja, s velikom biografijom iza sebe, koja se očigledno ne uklapa u ulagivačku harmoniju kojom se opstaje na pevačkoj katedri. Verujem da će, kao i do sada, najbolji deo mene nastaviti da služi zemlji koja me je iznedrila. To je, uostalom, i jedna od poruka Mahatme Gandija.

(Aleksandar Apostolovski, „Politika“)

POSTAVI KOMENTAR

Molim upišite vaš komentar!
Upišite vaše ime