Železnica koja zacrtanim kolosekom ide ka konačnom cilju jedan je od simbola moći prosvećene istorije.
Međutim u indijskoj kulturi železnica poprima značenja koja nadilaze predstavu brzog napredovanja i osvajanja cilja. Slika pretrpanih kompozicija je uobičajena himera o indijskim vozovima u koju su kao u medijsku paučinu uhvaćene opšte predrasude.
Ti prizori mnoštva ljudi na krovovima, dok jednak broj u grozdovima visi na bokovima zaista postoje, ali oni su mahom deo neke od bezbrojnih svetkovina kada se stanovništvo pobuđeno sliva iz okoline u središte proslave. Kako moderni čovek odavno nema svoje dionizijske svečanosti i saturnalije, već jedino surogate društva spektakla, on to ne može da oseti i ta mu se sloboda čini kao puki problem transporta. Reč je o prevozu, ali ne u neko određeno mesto, već u svet slobode. Dok putujem Indijom ne mogu se oteti utisku da železnica tamo na svoj način nosi ekstatičnu poruku prelaska.
Železnica je zapravo ljudska priča o prostoru i vremenu ispričana u gvozdenom dobu pokrenutom vodenom parom pod pritiskom. Nastaje krajem XVIII veka kada je prosvećenim poduhvatom enciklopedista i njihovih nastavljača započelo putovanje kroz vreme koje je nazvano istorijom.
Javila se ideja da istoriju treba stvarati, da njome treba upravljati tako što će se shvatiti njeni principi. Istorija koja se pre prosvećenog trijumfa Razuma događala spontano, posle pobede revolucije trebalo je da bude svesno proizvedena. Ona je uz bezbrojne zamene teza i travestije pravi proizvod revolucije.
Stara istorija odbačena je kao prevaziđena da bi se koristila samo kao fosilizovani ugalj koji je sagorevanjem trebalo da hrani parnu mašinu modernizacije i napretka. Samo je korak bio potreban da bi se revolucionarna vlast nad istorijom prvih godina XIX veka tehnološki objavila kao parna mašina visokog pritiska koja će se brzo transponovati u lokomotivu koja će vući, kako se to lepo kaže, železničku kompoziciju, muziku novog vremena. Razvoj od NJukomenove parne mašine atmosferskog pritiska do mašine visokog pritiska Ričarda Tretvika dovoljno je jasno pokazivao da pritisak u društvu raste.
Opštije rečeno, razvoj tehnologije je mera pritiska na osnovne ćelije društva. Društvo može da izdrži samo ograničen razvoj tehnologije. Kada on pređe granicu, društvo se neminovno raspada pod pritiskom koje ne može da izdrži.
Slikovito rečeno, može se napraviti avion koji ide četiri put brže od zvuka, ali ne i pilot koji to može da izdrži. Logično je da onda pilota treba zameniti veštačkom inteligencijom, novom generacijom tehnologije, ali to dovodi do istog rezultata – eliminisanja pilota, kao i celog sistema obrazovanja koji ga priprema.
Zato se danas i menja sistem obrazovanja u celom svetu jer društvo više ne može da izdrži povećane pritiske velikih brzina. Poruka novih reformi obrazovanja je da je čovek zapravo nepotreban, odnosno da društvo ne može da odbrani sebe pred sve nasilnijim zahtevima tehnologije. Jedini izlaz iz toga je postaviti granice tehnološkog „razvoja“ koji je zapravo bolje zvati tehnološki razdor.
(Aleksandar Petrović, Danas)
